Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Ne slu­te­ći ni­ka­kvo zlo, Ha­san Kla­puh, nje­go­va su­pru­ga Fe­ri­da i kćer­ka Se­na su pri­sta­li da ih nji­ho­ve kom­ši­je Zo­ran Vu­ko­vić i Jan­ko Ja­njić i nji­ho­vo dru­štvo, ko­ji su ih tog jul­ska­og da­na 1992. go­di­ne do­pra­ti­li i do­ve­zli od Fo­če do Šće­pan Po­lja, pre­ve­zu i oda­tle do Plu­ži­na. Nji­ho­vo pu­to­va­nje se, me­đu­tim, za­na­vi­jek za­vr­ši­lo na sa­mo ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra da­lje od gra­nič­nog pre­la­za na „gla­vi” Dri­ne, od­no­sno na sa­stav­ci­ma Ta­re i Pi­ve.
Na mo­stu „Ob­rad Cic­mil” na Pi­vi, niz­vod­no od po­zna­te hi­dro­cen­tra­le, Jan­ko Ja­njić, ko­jeg je u pr­vim ko­li­ma vo­zio Vi­do­je Go­lu­bo­vić, na­re­dio je vo­za­ču da sta­ne. Po­tom je iz ko­la u ko­jim je bi­la po­ro­di­ca Kla­puh, iz­vu­kao Ha­sa­na, hlad­no­krv­no i bez ri­je­či mu pu­cao iz pi­što­lja u gla­vu, i on­da, uz po­moć Ra­do­mi­ra Ko­va­ča, nje­go­vo be­ži­vot­no ti­je­lo ba­cio pre­ko ogra­de mo­sta u ri­je­ku, u po­nor du­bok vi­še od sto me­ta­ra.
Vri­šta­nje, plač i za­po­ma­ga­nje Ha­sa­no­ve su­pru­ge Fe­ri­de i kćer­ke Se­ne pre­ki­nuo je za­tim pu­canj iz pu­ške Ra­do­mi­ra Ko­va­ča, po­sli­je ko­jeg je, po­go­đe­na u vrat, klo­nu­la i Ha­sa­no­va su­pru­ga Fe­ri­da. I nje­no ti­je­lo su pre­ba­ci­li pre­ko ogra­de mo­sta, iako je još da­va­la zna­ke ži­vo­ta, ali se ono za­u­sta­vi­lo u li­ti­ci iz­nad vo­de, na li­je­voj oba­li ri­je­ke.
Zlo­čin­ci­ma ni­je za­drh­ta­la ru­ka ni­ti su im sr­ce omek­ša­le su­ze mla­de Se­ne Kla­puh, ko­ja je pre­kli­nja­la Zo­ra­na Vu­ko­vi­ća: „Zo­co, ne­moj­te i me­ne ubi­ti...” Sa pro­stri­je­lje­nim gru­di­ma i još vid­nim zna­ci­ma ži­vo­ta, i ona je za­vr­ši­la u am­bi­su i po­di­je­li­la sud­bi­nu ro­di­te­lja (pa­to­log iz Pod­go­ri­ce, dr Mi­ha­i­lo Ku­liš će ka­sni­je utvr­di­ti da su i ona i nje­na maj­ka bi­le ži­ve još ba­rem ne­ko­li­ko sa­ti na­kon ra­nja­va­nja).
Zlo­čin­ci će oda­tle, po­što su ovla­šno po­ku­ša­li da iz­bri­šu tra­go­ve kr­vi na mo­stu po­si­pa­ju­ći ih ze­mljom, pro­še­ta­ti do Plu­ži­na, po­ča­sti­ti se u ka­fa­ni kr­va­vim pa­ra­ma uze­tim od Kla­pu­ha, i uve­če se mir­no vra­ti­ti u Fo­ču. Zlo­čin će bi­ti ot­kri­ven tek dva da­na ka­sni­je kad je pu­tar na mo­stu na Pi­vi ipak za­pa­zio mr­lje od kr­vi, a po­tom pri­mi­je­tio i le­še­ve u vo­di...
Po­li­ci­ji i is­tra­žnim or­ga­ni­ma ni­je bi­lo te­ško da po­sli­je br­zo usta­no­ve i ko su žr­tve i ko su zlo­čin­ci, jer je sve bi­lo re­gi­stro­va­no na gra­nič­nom pre­la­zu, ali im je ru­ke ve­za­lo to što su zlo­čin­ci bi­li ne­do­stup­ni, od­no­sno što je na pod­ruč­ju Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne bi­je­snio rat i be­za­ko­nje.
Ipak, mje­sec da­na ka­sni­je, ne slu­te­ći, valj­da, da je sve ot­kri­ve­no i da ga po­li­ci­ja bud­no če­ka, u rod­ne Plu­ži­ne je ba­nuo Vi­do­je Go­lu­bo­vić da po­sje­ti rod­bi­nu. Na osno­vu nje­go­vog pri­zna­nja i svje­do­če­nja gra­ni­ča­ra, uz niz dru­gih neo­bo­ri­vih do­ka­za, pot­pu­no je sklo­pljen mo­za­ik ove svi­re­pe dra­me, a ta­da­šnji za­mje­nik vi­šeg tu­ži­o­ca iz Pod­go­ri­ce, Mi­o­drag Lat­ko­vić, ni­je se dvo­u­mio da je u pi­ta­nju kla­sič­ni rat­ni zlo­čin, bez ob­zi­ra što se sve do­go­di­lo na te­ri­to­ri­ji Cr­ne Go­re, od­no­sno na pro­sto­ru ko­ji u tom tre­nut­ku ni­je bio za­hva­ćen rat­nim dej­stvi­ma ni­ti je Cr­na Go­ra, od­no­sno Sa­ve­zna Re­pu­bli­ka Ju­go­sla­vi­ja bi­la u rat­nom su­ko­bu sa Bo­snom i Her­ce­go­vi­nom.
Sju­tra: JA­NjIĆ SAM SE­BI PRE­SU­DIO


Pro­ra­di­la sa­vjest

Po­red Vi­do­ja Go­lu­bo­vi­ća, ko­ji, ka­ko je utvr­đe­no, ni­je di­rekt­no su­dje­lo­vao i po­ma­gao u zlo­či­nu na piv­skom mo­stu, to­me se je­di­no su­prot­sta­vljao i po­ku­ša­vao da ga spri­je­či Mi­lo­mir Ko­vač, brat Ra­do­mi­ra Ko­va­ča. On će, se­dam­na­est da­na ka­sni­je, vje­ro­vat­no pri­ti­snut gri­žom sa­vje­sti zbog ovog svi­re­pog i sra­mot­nog zlo­dje­la ko­je su po­či­ni­li nje­gov brat i osta­li, iz­vr­ši­ti sa­mo­u­bi­stvo.